Ја знам твоје невоље, твоје патње, твоје борбе и слабости твог живота. Ја знам твој кукавичлук, твоје грехе и упркос њему кажем ти: „Дај ми срце твоје, љуби ме какав јеси!“ Ако чекаш да постанеш анђео да би се предао љубави, онда ме никад нећеш љубити. Ако си слаб у испуњавању својих дужности и у вежбању својих врлина, а ако често падаш у оне грехе које не желиш више да чиниш, Ја ти допуштам да ме волиш. Љуби ме такав какав јеси! Данас стојим пред вратима твога срца као просјак. Ја – Цар царева. Куцам и чекам, пожури да ми отвориш. Не позивај се на своју беду. Када би ти потпуно могао схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола. И оно што би ме заболело, јесте управо то, када бих видео да сумњаш и губиш поверење у Мене.
Мисли на то да ме љубиш такав какав јеси. И нека дође шта хоће. Не чекај да будеш свет да би ме могао љубити. Онда ме никада нећеш љубити. А сад , дете моје, иди , иди! … и љуби ме такав какав јеси….
Св. Јеросхимонах Серафим Вирицки
Два су пута која нас воде ка Богу: један тежак и заморан, на којем предузимамо жестоке напоре против зла, а други лак, испуњен љубављу. Многи су изабрали онај први, тешки пут и пролили крв своју да би добили Духа Светога, све док нису доспели до велике висине. Ја мислим да је краћи и безбеднији овај други пут, пут љубави. Саветујем вам да и ви идете њиме.
Можете, дакле, да вршите један другачији подвиг: да изучавате реч Божју, да се молите и да за циљ пред очима имате напредак у љубави Божјој, у љубави према Богу и Цркви. Не упињите се да изагнате мрак из собе ваше душе. Отворите неку рупицу да уђе светлост, па ће мрак побећи. Исто важи и за страсти и слабости. Не борите се против њих него их, презирући зло, преображавајте у стваралачке силе. Посветите се појању тропара, читању богослужбених књига, богослужењу, неговању божанске љубави.
Немојте да бирате негативне начине у покушају да поправите себе. Не треба да се бојите ни ђавола, ни пакла, ни било чега. Све то ствара отпор, реакцију. И ја сам имам неко мало искуство у свему томе. Није вам циљ да седите у чамотињи и грчу да би се поправили. Циљ нека вам буде да живите, да се молите, да напредујете у љубави, у љубави Христовој, у љубави према Цркви Његовој.
Оно што је свето и лепо, што пружа радост души и избавља је од свакога зла, јесте подвижнички напор да се човек сједини са Христом, да заволи Христа, да чезне за Њим, да живи у Христу попут апостола Павла, који је говорио: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20). То нека вам буде циљ! Други напори нека буду тајни, скривени. Оно што треба да преовладава – јесте љубав према Христу. Она нека вам буде у уму, у мислима, у уобразиљи, у срцу, у хтењу. Ваш најјачи покушај нека се састоји у проналажењу начина како да се сусретнете са Христом, како да се сједините са Њим, како да се Он усели у вас.
Оставите по страни све своје слабости, да противнички зли дух не примети чиме сте заокупљени, па да вас не зграби и прикује за такве мисли и доведе вас до туге и тескобе. Не улажите никакав напор да се ослободите својих слабости. Насупрот томе, борите се и подвизавајте са благошћу и једноставношћу, без грча, напрезања и самоприморавања. Немојте причати себи: сада ћу да притиснем себе да се молим, да стекнем љубав, да постанем добар, и слично. Није добро да се налазиш у грчу и у чамотињи да би постао добар. Тако ћете реаговати још горе.
Све нека у вама бива на благ начин; слободно, а не на силу. Немојте овако говорити у себи: „Боже мој, избави ме од тога и тога.“ Примера ради, од гнева или од туге. Није добро да се молимо на овај начин или да размишљамо о конкретној страсти. У том случају, наиме, нешто се дешава у нашој души и ми се заплићемо још више него раније. Јурни полетно да победиш страст, па ћеш тек тада видети како ће те она обујмити, стегнути и заробити, да нећеш моћи ништа да чиниш!
Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину!
Старац Порфирије Кавсокаливит
У једном граду живео је човек по имену Јован, који је био веома богат и богоугодан. Али је умно био веома ограничен па није могао да научи ниједну молитву. Због тога је своје имање даровао једном манастиру и отишао да у њему живи, да би га братија научила да чита.
Игуман и остала братија поштовали су га и настојали да га науче књизи, али он ништа није могао да појми. Тада му је један искусан и врлински монах почео да ишчитава многе и разне молитве редом и питао га је која му се чини најлакшом. Он рече: „Најбоља ми је ‘Богородице Дјево, радуј се…’” На тај начин, после много времена овај монах га је научио тој молитви. Од када је научио молитву простосрдачни Јован тако се много обрадовао душом да му се чинило да је стекао највеће богатство на свету. Где год је ишао, стално је понављао „Богородице Дјево, радуј се”. Зато су га братија прозвала „Радуј се, Маријо”. А он је ове речи у устима имао стално, све до смрти. Када је умро, док су вршили опело, из Јованових уста је непрестано исходио сладак мирис.
Деветог дана, када су вршили парастос, на његовом гробу су видели преславно чудо: из хумке је израстао крин, на чијим латицама је златним словима писало: „Радуј се, благодатна Маријо”. Крин није мирисао земаљски, но небески. Тада је игуман рекао братији: „Оци, да бисмо познали ово чудо и да видимо колики је светац био блажено упокојени отац и колику је љубав имао према Светој Богородици, треба да видимо и корен овог цвета, те да схватимо како блаженима чини Мајка Божија оне који је свим срцем поштују.” Кад су раскопали гроб, видели су да крин излази из уста покојника и зачудили се. Игуман је заповедио да се расеку мошти преподобнога и видео је да крин излази из самог његовог срца, на коме је био лик Пресвете Богородице. Сви присутни беху зачуђени, а крин и свете мошти узеше да их чувају у част и славу Бога и Пресвете Богородице. Амин.
Из књиге Монах Агапије Светогорац: ,,Спасење грешника”
Нема коментара:
Постави коментар